U decembru 2015. godine, gost udruženja Las hentes i Gradske biblioteke bio je Vladimir Medenica, pravoslavni filosof, esejista, izdavač, i tom prilikom govorio je na temu „Vera i istina“.
„Već je u reči vera sadržano mnoštvo reči koje osmišljavaju naš život, ali nažalost, mi koristimo reč religija, ne koristimo reč vera. Istinu ne shvatamo u onoj dubini u kojoj se ona otvara u našem jeziku, a naš jezik nije samo ovaj koji sada govorimo. Ovo je pre jedan bućkuriš u kome pokušavamo da spasemo ono što zaslužuje spasenje.Ovo je jedna smeša koja nas postiđuje sve skupa.
Vera je najstarija srpska reč. Reč vera postoji u svim jezicima sveta. Vera i istina ne znači da je sa jedne strane vera a sa druge strane istina i da sad treba uspostaviti neki odnos. Naprotiv. Sama reč vera znači istina.“
„Ličnost nije individua, ličnost je saborna kategorija. Pogrešna učenja da je ličnost nešto što se vezuje za individualnost i individuu, dovode do toga da ne shvatamo da je ličnost u veri saborna kategorija.“
„Mi smo danas napravili đubrište od jezika ubacujući sijaset neopravdano stranih reči. Nema nikakve potrebe da te reči koristimo. To su besmislice, to su ludačke reči, znaci debelog oboljenja i iščašenja. Reč tolerancija ne govori ni blizu kao dve naše reči koje imenuju njenu suštinu – trpeljivost i uvažavanje. Trpeljivost odmah jasno stavlja do znanja našem čoveku da drugi nije lak, da je drugi težak, da nije baš tako lako biti sa drugim, da drugog treba istrpeti.
Potpuno razrođeni, ne možemo da volimo najbližeg, a pričamo o ljubavi prema drugom, prema daljem. Ta ljubav prema drugom, prema daljem deformiše se u ljubav ne prema konkretnim živim licima, živim osobama nego upravo noseći sama apstraktnost u sebi, prema ljubavi u apstrakcijama.“
